1. Šta je globalno zagrevanje?

Globalno zagrevanje je naziv za povećanje prosečne temperature zemljine atmosfere i okeana naročito u 20. i 21. veku. O uzrocima i krajnjim posledicama globalnog zagrevanja ne postoji naučni konsenzus.

Najzastupljenija je teorija prema kojoj je globalno zagrevanje posledica ugljen-dioksida i metana poreklom iz industrijskih postrojenja u razvijenim zemljama. Prema toj teoriji, povećana koncentracija pomenutih gasova dovodi do, takozvanog, efekta staklene bašte u atmosferi. Pod pritiskom pokreta za zaštitu okoline mnoge su vlade prihvatile tu teoriju i potpisale Protokol iz Kjota, čiji je cilj smanjivanje emisije tih gasova.

2. Šta je efekat staklene bašte?

Efekat staklene bašte je izraz za zagrevanje planete Zemlje nastalo poremećajem energetske ravnoteže između količine zračenja, koje od Sunca prima i u svemir zrači, Zemljina površina. Ovaj efekat predstavlja rezultat povećanja količine zračenja koje ne može od površine Zemlje da bude emitovano u svemir, već ga atmosfera upije i postaje toplija. Atmosfera Zemlje upija deo (oko 30%) energije koju Sunce direktno emituje, dok ostatak (zračenje manjih talasnih dužina) pada na tlo i zagreva ga, a tlo potom emituje infracrvene zrake (manjih talasnih dužina) koji, u normalnim okolnostima, uglavnom odlaze u svemir. Međutim ukoliko u atmosferi postoje gasovi koji upijaju ovakvo zračenje, doći će do povećanja temperature atmosfere. To se dogodilo sa atmosferom Zemlje u poslednjem veku.

Ukratko, Sunce emituje energiju raznih talasnih dužina, dobar deo toga stigne do Zemljine površine, doprinosi stvaranju i održavanju svog života na Zemlji, a deo tog zračenja potom biva emitovan u svemir i priroda je u ravnoteži. Ako nešto zadrži deo tog zračenja, ravnoteža se kvari i nastaju problemi. Ono što zadrži zračenje je poznato pod nazivom gasovi staklene bašte, a problemi koji nastaju su poznati pod nazivom globalno zagrevanje.

Osnovni gasovi sa efektom staklene bašte u zemljinoj atmosferi su: ugljen-dioksid (CO2), vodena para (H2O), azot-dioksid (N2O), metan (CH4) i ozon (O3).

Pored ovih, postoje i gasovi koji su dospeli u atmosferu zahvaljujući ljudskim aktivnostima, kao što su neka jedinjenja hlora i broma.

Efekat nastaje na sličan način kao u stakleniku, gde Sunčevi zraci vidljivog i ultraljubičastog dela spektra prodiru kroz staklo i greju tlo ispod stakla. Tlo potom emituje infracrveno zračenje koje ne može proći kroz staklo, zadržava se unutra i tlo ostaje zagrejano. Usled toga je u staklenicima mnogo toplije nego izvan njih. Na isti način se ponaša i planeta Zemlja ukoliko postoji neka materija koja će se ponašati kao stakleni krov. Prilikom izbacivanja iz fabričkih dimnjaka i auspuha automobila ugljenik(IV)-oksid (poznatiji kao ugljen-dioksid) i ostali štetni gasovi formiraju omotač oko Zemlje, koji propušta toplotu da temperature su prodre do površine, ali ne i da se vrati u vasionu. Na ovaj način površina Zemlje postaje sve toplija i iz godine u godinu sve više.

3. Šta je Kjoto protokol?

Od 1. do 11. decembra 1997, u japanskom gradu Kjoto sastali su se lideri 160 nacija, kako bi se dogovorili o eventualnom smanjenju gasova staklene bašte u atmosferi. Tom prilikom, potpisan je Kjoto protokol, prema kome su se razvijene nacije (ujedno i najveći zagađivači vazduha) obavezale na ukupnu redukciju emisije gasa CO2 za 5,2 odsto do 2012, relativno u odnosu na nivo emisije iz 1990. godine. Pritom, smanjenje emisije je raspodeljeno samo na 34 zemlje koje godišnje zajedno emituju 13,7 miliona tona ugljen-dioksida, ali u procentualnim iznosima koji odgovaraju njihovom ukupnom učešću u toj količini. Evropska unija, prema protokolu iz Kjota, ima obavezu da smanji emisiju za 8 odsto, Sjedinjene države za 7 odsto, Japan za 6 odsto, a slede druge zemlje s manjim iznosima.

4. Šta je karbonski otisak?

Karbonski otisak predstavlja ukupnu količinu GHG* emisija (*GHG , eng. greenhouse gases – gasovi sa efektom staklene bašte) proizvedenih direktno i indirektno od strane individue, organizacije, događaja ili produkta.

Karbonski otisak je mera našeg uticaja na životnu sredinu i klimatske promene, a izražava se u tonama (ili kilogramima) ekvivalenata ugljen-dioksida.

Postoji individualni i nacionalni karbonski otisak, ali možemo govoriti i o karbonskom otisku domaćinstva ili organizacije.

Karbonski otisak se sastoji iz dva dela – primarnog i sekundarnog otiska:

Primarni otisak je količina direktnih GHG emisija koje oslobađamo sagorevanjem fosilnih goriva, uključujući energiju koju koristimo u domaćinstvu i gorivo koje potrošimo za lični saobraćaj (npr. prevoz automobilom ili avionom). Ovo je otisak na koji možemo da imamo direktan uticaj.
Sekundarni otisak je količina indirektnih GHG emisija koje koje su povezane sa čitavim ciklusom proizvodnje i transporta svih proizvoda koje koristimo.

Dakle, Vaš karbonski otisak je suma svih emisija ugljen-dioksida i njegovih ekvivalenata koje izazivate svojim aktivnostima u određenom vremenskom periodu.

Najčešći vremenski period za koji se izračunava karbonski otisak je jedna godina.

5. Kako će se menjati klima u Srbiji?

U Regionu Južne Evrope kome pripada i Republika Srbija, pored daljeg trenda porasta temperature vazduha, u narednom periodu se očekuje dalje smanjenje padavina praćeno smanjenjem broja dana sa snegom i snežnim pokrivačem, smanjenjem oticaja, vlažnosti zemljišta i raspoloživosti vodnih resursa.

Pri scenariju delimične primene mera za smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte u drugoj polovini ovog veka, prosečna godišnja temperatura vazduha na teritoriji Republike Srbije porasla bi do kraja ovog veka za 3-4oC.

6. Budući uticaji klimatskih promena

  • Projektovano je da će se smanjivati zapremina vode akumulirana u glečerima i snežnom pokrivaču, uslovljavajući redukciju raspoloživosti vode u regionima čije se vode obnavljaju topljenjem snega u planinskim regijama, a u kojima danas živi više od jedne šestine svetskog stanovništva.
  • Kapacitet mnogih ekosistema da se prirodno adaptiraju na klimatske promene biće u toku ovog stoleća prevaziđen nezabeleženom kombinacijom klimatskih promena praćenim poremećajima (kao što su na primer, poplave, suše, požari, insekti, acidifikacija okeana), i ostalih faktora globalnih promena (kao što su na primer, promene u korišćenju zemljišta, zagađenost).
  • U proseku 20-30% biljnih i životinjskih vrsta će nestati ukoliko porast temperature prevaziđe 1,5-2,5oC.
  • Za porast temperature veći od opsega 1,5-2,5oC, i uz korespondirajući porast CO2 koncentracija, projektovane su velike promene u strukturi i funkcijama ekosistema, ekološkim interakcijama vrsta i geografskoj rasprostranjenosti vrsta, sa preovlađujućim negativnim uticajima na biodiverzitet, odnosno na vodosnabdevanje i obezbeđenje hrane.
  • Očekuje se da će rastuća acidifikacija okeana usled porasta atmosferskog CO2 imati negativne posledice na morske organizme (tj. korale) i vrste zavisne od njih.
  • Projektovano je povećanje prinosa useva u srednjim i visokim geografskim širinama pri lokalnom prosečnom porastu temperature u opsegu od 1-3oC, u zavisnosti od vrste useva, a zatim smanjenje izvan tog opsega rasta temperature u pojedinim regionima.
  • U nižim širinama, naročito u sezonski suvim i tropskim regijama, projektovano je smanjenje prinosa useva čak i za manji porast temperature (1-2oC) što može povećati rizik od gladi.
  • Na globalnom nivou, projektovan je porast potencijala za proizvodnju hrane sa porastom srednje lokalne temperature u opsegu od 1-30C, ali za porast temperature iznad ovog opsega, projektovano je smanjenje potencijala za proizvodnju hrane.